Naše devojke bi se pre za visok napon uhvatile, nego za seljake udale: Jovici (31) na selu nedostaje samo žena (FOTO)

“Ništa mi ne nedostaje, samo da pronađem devojku koja bi stala uz mene i pomogla mi da zajedno sebi napravimo još bolji život, još veće domaćinstvo. Džabe velika kuća i dvorište, ako deca ne trče tuda.

Radni dan Jovice Todorovića (31) počinje malo posle četiri sata ujutru, a zna da traje do tri sata ujutru narednog dana. Teško on naplati toliki rad. Jovica je poljoprivrednik, povrtar iz sela Turekovac kod Leskovca, svoj gazda. Ima prostranu uređenu kuću, auto, izlazi, putuje i ni u čemu ne oskudeva.

I nikada ne bi menjao selo za grad i seoski radni dan za varoški. To ima samo jedan nedostatak.

– Kada uveče izađem u grad i upoznam neku devojku sve se divno odvija dok ne stignemo do pitanja – čime se baviš. Kada kažem, džabe sve – izgled, kultura, humor, džabe što živim bolje nego mnogi gradski momci. Pre bi se naša devojka uhvatila za visoki napon nego za seljaka da se uda – smeje se Jovica.

 

Možda zbog toga, roditelji su mu savetovali da batali zemlju i zaposli se u gradu, u nekoj fabrici. Ali, Jovica je odlučan – svoj gazda, ma koliko radio.

Todorovići se godinama bave povrtarstvom. Imaju 7,5 hektara najkvalitetnije zemlje, a na 1,5 podigli su plastenike, 14 ukupno. Tu proizvode zelenu salatu, kupus, paradajz, papriku ajvarušu.

– Ustajem u 4.30 ujutru i u sezoni znam da radim i po 18 sati dnevno. Pre podne u plastenicima, pa malo odmora, pa pakujemo robu, pa opet malo odmora, a sat iza ponoći krećem na kvantaš da je prodam. Onda dovezem paradajz na kvantaš, zahvalim Bogu za cenu od 50 dinara i počnem da pravim planove.

– Dok ne stignu dva šlepera iz Albanije i za dva sata cenu mog paradajza obore za pola. Desi se da ga prodamo po tako niskoj ceni, samo da pokrijemo gajbice koje smo kupili. Ali, jedne godine zaradiš na paprici, druge na kupusu ili nečemu trećem. Jednu omašiš, drugu ne. Ali, borba ne prestaje – kaže Jovica dodajući da tokom letnje sezone zna i po 10 kilograma da smrša od rada.

PROČITAJTE JOŠ:  Ko je kome ko? – satirična priča

– Mnogo je teško da budeš srpski seljak – kaže ovaj mladi čovek koji više izgleda kao fensi gradski muškarac nego kao poljoprivrednik. Na taj komentar se smeje.

– Zašto ljudi misle da devojke i momci na selu ne znaju za provod, dobru garderobu, telefone, kozmetiku. Uveče u kafićima češće ćete videti mlade sa sela, bar iz “bolje stojećih” kuća, da nose telefone od 1.000 evra, koje su kupili za keš, da piju skupa pića.

Mada, ima i ovde sirotinje, neki osiromašuju baš zbog odlaska mladih u grad, nema ko da radi na imanju, a mladi po gradu rade za 20 i 30 hiljada i jedva preživljavaju. Da je teže u selu – jeste, ali to je valjda stvar izbora – kaže Jovica.

On priznaje da je do 1991. godine njegova porodica nakon jedne sezone mogla da kupi novi traktor, a sada se za to pet godina mora štedeti. Ipak, Jovica kaže da neće bežati nigde jer su njegov otac Radovan i majka Radmila “solidno stekli”, a biti svoj gazda na svom imanju ne može da se meri sa fabričkim poslovođom nad glavom.

– Imam četiri sestre, sve su se na selu udale, pa se pomažem sa zetovima u jeku sezone. Mogu ja i više i bolje, ali u kući nas je samo troje, a radnika je skupo platiti, ako hoćeš da ga platiš pošteno. Ali, mogu pristojno da živim, ja ne znam šta znači krpiti mesec za mesecom, ali da mnogo radim- radim.

– Ništa mi ne nedostaje, samo da pronađem devojku koja bi stala uz mene i pomogla mi da zajedno sebi napravimo još bolji život, još veće domaćinstvo. Džabe velika kuća i dvorište, ako deca ne trče tuda – zaključuje Jovica.

(Izvor: Telegraf.rs)